Јован пустињак

1. РибизлеСурови аскет што је место крухаЈео скакавце — што је уништавоПлот многострасну за живот духа,У пустињи је на камену спаво.

Ал и камен му беше ложе меко...Једанпут простре тело своје голоНа џбун некакви јалов, трње некоШто га је пекло, ко иглице боло.

Па кад постељу трновиту ману,На њој остави крви своје росу —А кад сунце грану,Трн се црвеним, слатким плодом осу...

2. КресницаБубици једној клонуше крилаУ лету (жега је била) —Те паде на путањуКуд ће Он проћи...

Он је сретнеИ сажали се на њу...И, да је склони, узе је, метнеНа цвет пустињски украј пута,Цвет што је нико из песка жута.

А када жега дневна минуИ паде вео ноћи црне —Бубица с цвета прне —И као бледа варница сину.