Nocturni flores

IНоћ је. Сама је колеба твојаУ пустој гори, где вију гнездаОрлови. Над њом као мравињакВри, кипти небо од сјајних звезда.

Око поноћи, кад све занеми,На колебу ти небо наслањаЗвездице сјајне, као да спуштаЗлатне плодове са родна грања...

И ја се тада к теби украдем,Блудим по мраку, гором се верем,Да тајно љубим очице твојеИ с тобом златне звездице берем.

IIУ немој гори на месечиниСамоћно снива црквица стара,Крај ње на зиду граната букваПоноћне сенке тихо одмара.

Нигде шапата, нигде покрета —Осећаш како срце ти куца,На небу трепте далеке звездеИ крст на кули мирно светлуца.

Кадикад узвик из горе дођеИз густих шума, немих дубраваКао да човек у помоћ вичеКо̑ да се крвав злочин дешава —

То сова плаче... и мир је опетОнамо откуд јаук се оте...Светиња ћути, звезде трепере,Дубрава таји ноћне страхоте.

IIIВидиш ли тај гроб што онде ћутиУ вечноме мраку горскога хлада —На њему мртве ружице беле:То месечина кроз грање пада.

Закопан лежи ту један монах,Усамљен беше целога века,Никога нема да му походиУ пустој гори гроба далека.

Кад је живео, када је умроИ је ли за њим ичије окоКад заплакало — то нико не зна:Прошлост је нема, ћути дубоко.

Само у доба зимских мећаваНад њим се ори ветрова̑ хукаА кад с пролећа гора олиста,Кукавица му над гробом кука.

IVХвата л' те страва на тој висини?...Доле спавају сумрачне горе,Све ћути близу и у даљиниКуд оком пређеш неме просторе.

Умукао је попак у трави,У ваздуху се кресница гаси,И славуј дрема још у дубрави,Дубоко ћуте живота гласи.

Из села нема још кукурика,Зора не бели, још неће доћи —Далеко само с равног видикаКроз бледи сумрак звездане ноћи

На тамној црти трепери јасноКрвави пожар: у глуво добаТо ноћас месец споро и касноДиже се као вампир из гроба.

VВисоко... више! Да ли осећашСиловит ветар ко̑ струју јакуШто нас подиже? Под нама долеЗемља дубоко тоне у мраку

Ко̑ мрачна кугла. Неста равнина,Провала, шума, потока, брега —На мрачној земљи само се белиКућица твоја ко̑ мрва снега —

Сад и ње неста. Струја нас дижеКао две сенке даље летимо:Ветар нас гуши, глухну нам уши,Заспале звезде пролећу мимо...

Неста и звезда. О, где смо сада?Над нама пусто, пуста подножја:Нас двоје сада насељавамоТа празна, мртва пространства божја.