Божић. XII И све село леже да у миру сања

XII.

И све село леже да у миру сања,Само двоје сирих клети удес гања;Крај огњишта ниска згурили се, ћуте,А очи им плаве хладне сузе муте.

Без оца, без мајке осамљени стоје,Нити чују вихар, нит’ се ноћи боје;Жив осмех и речца клони их се, бежи,А верно огарче код ногу им лежи.

По живом угљевљу бео пухор пао,А слабачак пламен давно ишчезао,У димњаку уји, нит’ се више пуши —Готов, спреман стоји да га време руши.

Прозебли и гладни сиротани худи,Далеко од света, далеко од људи:Да л’ ће чија рука да им зблажи сету —Ил’ су дела милости ишчезла на свету?