Кад о срећи прохте ми се

Кад о срећи прохте ми сеКоју речцу да прозборим,Онда ти се тако следимДа не умем да говорим.

У срцу ми нема ништаСамо ледне свеће висе,А у груд'ма што је живљаСве у санте заледи се.

Напрежем се, отимам се,Самог себе тешит' прегнем —Но то врло мало вредиМорам јаду да подлегнем.

Па да не бих тако проп'оСве на срећне мислећ' дане,Вас дан цели трчим, јуримОд механе до механе.

Ту се тешим златним виномТу ме терет сињи мине:Хладне туге растопе се,А пролеће ново сине.