На си гредушчи

НА СН ГРЕДУШЧИ...

С последњом чежњом помрли зрациГлухој и тамној стуштају с’ раци,Магловит сутон с плаштом огрн’о,Те наста вече — наста све црно.

Уморним светом санови летеКа’ тавна јата хоће да слете,Ал’ тешка крила једва се крећу,Ка’ облак црни лагано слећу.

У њима тајни каквих ти нема;Чим који троман почне да дрема,Већ пред њим стоји поворка целаНамера нових и топлих жеља.

Једном се душа од страха мути,Кад преда њ стане старчић угнути:Погођен снимак будућег века,Што ће донети старост му мека.

А гле онога како се буди,Стравнога срца, стешњених груди,Озбиљан прекор савест му мори,У жилам’ једрим пакао гори.

И виче, дрхће од сињег бола,Јер савест бије ка’ сабља гола,И ломи, мучи, сече и бодеДок страшна претња мине и оде.

А оно јато сенака бледихШто но на худим колибам’ седи,Из тебе пушта мирис од ружа:То су све снови спокојних душа.

Безбрижан умор лагано с’ губи,А слатка нада лице им љуби,Просипа сладост дарова светих,Што ће им прва зора донети.

И ја сам тежак, ходите снови,Да се уморан живот обнови,Приђите — од вас не стрепим ништа,Јер савест моја сасвим је чиста.