Неранџе. I. Разведри се лице бледо

НЕРАНЏЕI

Разведри се лице бледо,Не мршти се чело бело,Што си тихо, чедо моје,Тако тужно, невесело?

Кажи мени, лепа драга,За киме те срце боли,Ваља да ти тешко падаШто те моје срце воли.

Да знаш само, душо моја,Шта у теби бледој гори,Е онда би знала заштоЗа тобом ме жеља мори.

У твом тихом, плавом окуИ аиђелском бледом ликуСву вештину своју Бог јеМетн’о свету на видику.

Зато смеј се, душо моја,На та твоја уста мала,Знам да свога тиха срцаНеси јоште ником дала.

А у мене ј’ срце чисто,Сва је рђа с њега пала,Јер ти си га у тренуткуСвојом тугом окупала.

Па сад само хладно чекаДа с’ на твоје спусти груди,И у њему твоја љубавНови живот да пробуди.