Неранџе. IX. Веруј мени, бледа душо

НЕРАНЏЕIX

Веруј мени, бледа душо,Цео свој бих живот даоЗа тренутак онај драгиКад сам тебе угледао.

Ја сам био веселијиОд онога сунца горе,Кад сам првих пута уш’оУ те твоје сјајне дворе.

Ја к’о младић, хитар, смео,Пред тебе сам бледу стао,Зан’о сам се изненада,Тузи сам се некој дао.

А та туга ’нако лепаИз тебе је прешла била,Савила се око срцаПа у љубав претворила.

Те те сада јако волимСамо с тобом живет’ хоћу,Јер без тебе — вечно трпимТешку тугу и самоћу!