Неранџе. VII. Ал' си болна, драга моја

НЕРАНЏЕVII

Ал’ си болна, драга моја,Тек што дође да ми синеш,А ти хоћеш, пуна туге,Тако брзо да преминеш!

У твом тихом, плавом окуПоследњи се поглед сија,Кад усахне престаћемоДа живимо и ти и ја.

Јер без тебе тужне, бледеИ без твојих меких груди,Са силнога јада хоћеМоје срце да полуди.

Па да бих се опростиоОблачине такве густе,Увенућу — да и менеУ гробницу твоју спусте.

Јер у гробу, мислим, бићеДоста места за нас младе,Кад у свету и онакоТражисмо га бадаваде.

Опрости ми, драга, што самПоч’о теби зборит’ о том,Веруј не бих — али видимГде се бориш са животом,

Па се бринем да ти кажемПре нег’ што ћеш рају поћиДа не тужиш, јер ћу брзоУ походе теби доћи.