Неранџе. VIII. Док је срце било моје

НЕРАНЏЕVIII

Док је срце било моје,Имао сам жеља много,Баш и ако ни једнојзиУговети нисам мог’о.

Ал’ од како теби дадохСве на свету што је моје,У сред срца ватреногаМетнуо сам очи твоје.

Што се плаве као небо,Кад са њега облак сиђе,Што су тихе као вечеКад нас дође да обиђе.

Те у моји груди садаПразних жеља нема више,Јер се пусте разбегошеОсим једне што мирише.

А та једна тебе тражи,Покрај тебе жели сјати,И тек онда увенућеКад те станем љубом звати.