Одзив другу

ОДЗИВ ДРУГУ

Твоје песме, твоји слатки гласи,У мом Шапцу, далекој оази,Одзивљу се к’о кад мила шеваЈедна другој у лугу отпева.У питомој овој мојој жупиНигде цветка, тек гдекоји пупи.Још да није брзоноге СавеЦерских брда што се љупко плавеТе ’освеже и разгоне сету —Бих свиснуо у себичном свету.

Као ветар кад открха грануПа окупи низ равну пољану,Па је мота, пребија и млатиДок је какав понор не прихвати:Тако рука злокобнице срећеПобрала је мог надања цвеће,Разрушила тек онако шале,Мог живота више идеале,Па у клету замену ми далаУзак чунак скрханих весала.

К’о јесење небо што се мењаСа зле воље, с нерасположења,Кад с' заптијем, не могу да да’нем,Да к’о жива жеравица планем:Мисли ми се у глави замуте,Осећања, скамене се, ћуте,Гротла чудна у срцу се диме,Бес ме распне, к’о да с’ рвем с’ киме:Горим, кипим, док нада ил’ времеНе разведре и не сталоже ме.

А кад живот притаји с’ да сањаО минулом добу ђаковања,0 безбризи оних младих лета —Чини ми се прнем с овог света.Душа ми се у снове обмота,Око мене миље и красота,Па у томе млађаном заносуЛијем сузу као јутро росу,И те сузе, мекане и вреле,Цветови су прошлости увеле.

Бива, да ме заокупи чамаС лоша рада, неплодних песама,Намрштим се к’о ноћних друговаЉубазница — суморана сова,И теретну једва носећ’ главуПолагано изађем на Саву.Гледам воду како журно греде,На валима устављам погледе,Те кад иду да их даље водеВама, друзи, у жељне походе.

То је слика, бледо нацртана,Мојих прошлих и садашњих дана.Мој је Шабац пустињачка клетка,Пуна мира уживања ретка.Па опета, као ветар грање,Видиш, гоним свако очајање,И онако, јуначки и чило,Докопам га за сломљено крилоПа га хитнем, далеко, дубоко,Као утву кад умртви соко.

Зато и ти, мој лепи славују,Стреси јаде — ту ледену гују,Не дај гуслам’, да их такне рђа!Па се теши; утеха је тврђаШто голему обрану нам пружаПод теретом кад подлегне душе...Иде време; умукнуће, брате,Све што кречи, цвркуће и гаче:Зато пусти кићене дизгине,Нека пегаз у пропнице скаче!