Опет њој

Знај — Бог небо кад је ствар'о,Узео је очи твоје;Гледећ' у њих стварао јеДан и нојцу — драго двоје.

Уз'о твоје плаве власи,Па их мало небу дав'о, —Од тих божјих уделака,створило се небо плаво.

Сетно лице плавог небаБог је глед'о па му жао —Опет глен'о лице твоје,Па у небо погледао.

На тај поглед сунце сину,Што на теби, душо, сјало,У тренутку лице твојеНебо, земљу обасјало.

И ја живим у твом зраку,За тобом ми душа копни,Слатка душо лаких крила,На небо ме теби попни! —

Манућемо с' пута дуга;Од умора да не мремо,Манућемо с' неба плава,Да се вечно милујемо!...