Својој вили (Дан ми без тебе тавнији дужи)

Дан ми без тебе тамнији, дужи —Пружи ми руку, ох пружи, пружи!Да те изблиза осетит могу,Да стишам бољку дугу и многу,Да мелем канеш на ране старе,Да сузом гасиш срца пожареДимовном маглом што муте сјањаПолетних мисли и осећања.Живота борба заман ме плашиРучица твоја кад ме се маши,Страшила гадна гуве се, гасеАнђела кад те видим уза се.

Гледах, ох гледах грозничном жариВелика чуда, малене ствари;Јунаштва смелих и дела срамнихПобеду хуља, пораз очајних,Лавор на гнусном пустоши ТворцуА трнов венац на светом борцу!И гледах, роптах, и ружих смелоПромисла вел’ког грозно начело,Ал’ заман — мутне очи ми прелиКапљичав пљусак од суза врели’.И дан ми поста тамнији, дужи —Пружи ми руку, ох пружи, пружи!

Гледах по земљи — људи се муче,Бадава боре, бадава уче.„Рукама празним мршаво гостеВас, радни, скромни и мирни што сте.“И небу хтедох побећ од људи,Ал’ мисȏ заман свемиром блуди;Потресу срце, помркну окоБезбројне звезде, небо широко,И тражих тебе кроз мрклу таму —Та страх је, страх је живети саму!Дан је без тебе тавнији, дужи —Пружи ми руку, ох пружи, пружи!

Истину тражих, ал’ залуд хода’Преко земаља, широких вода,Тајнам’ што живот бистре и мутеНађох одавна засуте путе.И наук многи биљка је билаБез свежа цвета, стабла и жила;Није ми души мириса дао,Није ми маштав уљуљат знаоКлонух — и умор тек тада минуКад твоје лице кроз опсен сину.Пружи ми руку, ох пружи, пружи,Дан је без тебе тамнији, дужи!...

1877.