Српска вила (Шапчанин)

Све тихо спава, тишина нема,Поноћног доба свладао сан,Лахорић сами, рек΄о би дрема,Никога нема, до ја саморан.

Ја грлих виле, посестре Срба,При тихој ноћи пребели стас;Светило сјајно српскога грбаНа грудма јој би дивни украс.

Српске ми груди љубљаше вила,Сипаше жаром у срце слас,Па зрачна своја развила крила,Да лако грлим зорски јој стас.

Ја грлих, љубих то рајско чедо,Српских милота што рађа рај,Збуњен на крилу страено сам глед'оЗорскога лица, росни јој сјај.

Ја мишљах вечно на грудма спити,Где вечно сија слободни плам,Летати зором, росицу пити,Док не улетим у раја храм.

Ма јади вељи! Из рајских грудиЗамало сисах сласти, мирис,Вила плану — она се разбуди —Рашири крила, прну у вис.

А ја се пренем из сластна сана,К'о огањ сија небом јој стас,Из сјај-облака ваздушна станаЗахори јој се умилни глас:

«Ој потомче Милоша и Марка,Та сакри лика данас у прах —На место снаге и Српства жаркаТебе туђинство грли и страх.

Кад те погледам жао ми пане,Чудног одела гледнем ти крој —Ћурдија камо, ти српско лане,Калпака камо перјани строј ?

Где ти је ђорда Страхиња Бана,Обилић-ножа пламени бес,Маркова перна где буздована,Што нам је Српству давни урес?»

Вила умукну, одлети двору,Хори се само гласа јој јек,А мене за њом жељице мору,Песма јој нађе у мени одјек.

Хитн'о сам двору — српског оделаУдрио сам на се дични крас,А сабљу бритку — радости веља!Опашем златом о вити пас.

Дојездим амо — изгледам вилу,Гле, јаде горки! — поноћни час,Посестре нема на зрачном крилу,Ох да загрлим дивни јој стас.

Долети, вило, на земљу амо,Са српским красом чека те Срб,Слободно небом да полетимо,Да небом сине крсташки грб!

Ох, ходи, ходи, ваздушна ћери,Србу у крило! Време је сад;Поноћи проће, — да љуте звери,Што крате узлет, стремо у прах!