Старој години

СТАРОЈ ГОДИНИ

Оседела старице, годино стара,Ето ти с’ пред кроком хладан гроб отвараИзнемогла, седа, скоро ћеш умрети —Прошлост ће на бритком мачу те однети.

И ка’ мален атом безбројних временаЗгазиће те мртву, хладна стопа њена,И нестаћеш, само уздисања многаСпомене ће дизат’ царовања твога.

Многи ће у клетви да на тебе жале,На супрот онима који те усхвале;Јер их твоја бесна хладнокрвност смотаУ одсудној битци — у борби живота.

Очајнике многе отргла си благуИз слабих мишица црпећи им снагу,И када им мучки сву срчаност узеБацала си на њих уздахе и сузе.

И духове тол’ке у ропству си гл’алаДокле си на подлост тако лепо сјала;И крхајућ’ осе слободнога радаПобила си чеда најлепшега нада.

И најдражу срећу, што богови деле,Злокоби су твоје куд камо однеле.Те ј’ пуштала мирис најлепшега цветаЧак у ниском праху презренога света.

Па за грехе такве, нек’ ти није жао,Грешницу бих ја те анатемисао,Ал’ суровост таква мени није данаДа још зледим боле самртничких рана.

Збогом, дакле, бако! нек’ те прати крутуНаше опроштење на далеком путу.Збогом! — утешиће с’ многа душа бонаНа сурвини твога раздробљена трона.