Тих се месец с неба чуди

Тих се месец с неба чудиШто сам 'вако блед,А ја опет њега гледамШто је сребрн, сед.

Па ток сетан упитам гаИма л' зрака дост'У њих светле да замотамЊену невиност.

Да је тако срцу метнемДа с њом живим ја,Да засијам много бољеНег' што и он сја.

Тих се месец с неба чудиШто сам 'вако блед,Ја се опет њему дивимШто је сребрн, сед.

Па га радо старог питамДа ли штогод зна —Сећа ли се српске славеСећа л' Душана?

Да ли знаде кад ће сванутТај одсудни данДа у живу ватру грунем'Вако оружан.

*

Месец блеђи — и небо гаПрогутало већ,Ал' да мени радозналомЈедне хтеде рећ'!