Успомене. I. Ово jе механа

УСПОМЕНЕI

Ово је механа «Код три бела зеца»,Ту сам био сваког боговетног свеца,Певао и луп’о, дерао се, скак’о,А при том сам чаше нагињ’о једнако.

Преко пута тамо стоји кућа стара.Туна ти је била моја баба Мара,Погурена, мала, збрчкана и седаТа тако је ружна — жали Бож’ погледа.

Ишао сам Мари — нек иде до врага —Ја ње ради не бих прешао јој прага,Ал’ је у ње било једно чедо лепоСвак’ јој око куће облазио слепо.

Не знам како ја се код ћерке удворимВаљда што овако ласкаво говорим,Ил’ што су ми ретки и крњави зуби,Она ти се страшно у мене заљуби.

Те ти радним даном — не радећи ништа,Све преко плотова и преко буњиштаИшао сам Маци — тако је се звалаЈараница моја, та бубица мала.

Код ње сам седео до поноћи скоро,У мој стари гитар свирати сам мор’оИ певати песме, што најбоље знао,Да бих јој се само боље улагао.

После сам јој прич’о — разуме се лаг’о,Да код куће има много силно благо,Воденица, кућа, готовога новца —У мојега баба — сеоског трговца.

Па још к томе њива и богатих стада,Ливада и воћа, лепих винограда,Мирисавих башта, пуних јоргована,И још гдешто - ман’се лажљива дивана!

Сиротица Маца све то веровалаПа у срцу јачу љубав неговала,Пазила је мене ка’ очи у глави,Хранила ме медом и сити пилави.

Те ти на вечеру нисам ништа дав’о,Код ње сам да рекнем увек вечерав’о,А то је за ђака од велике среће,Јер се и онако сувише размеће.