Успомене. III. Представите себи

УСПОМЕНЕIII

Представите себи једну собу малу,Покрај тог дубоко у земљу упалу,И прозоре ниске, што јој светлост дају —Онда сам вас ув’о у једну одају.

Ђаковање моје где сам скоро пров’оДесетак година где сам конаков’о,Зарезујућ’ пера, преврћући књиге,Док сам мог’о вако живети без бриге.

Између прозора на белом дуваруПредставите себи иконицу стару,И ако је стара још је доста чиста •На њој у Јордану Јован крсти Христа.

Не, немојте само мислит’ тако бено,Да је ту вештачко дело изложено,Јер се у Јована — крај незграпна крстаНа десници само три видела прста.

Некако случајно кажипут и палацИзоставио је мазало магарац,Но то дело може за просте поднети,Јер га ђаво неће на излог однети.

Пред иконом било цинено кандило,Чим је светац мали, баба га припали,За иконом опет вечно се одмараКита босиока и читуља стара.

Како ми је баба казивала пријеУ свом месту нема иконе старије,Клела ми се баба: «Јест тако ми Творца,«Узех је од једног старог светогорца.

«Још када сам била у блаженом крају —«Тамо на Морави у мом завичају,«Та то сам ти једно у збегу понела,«Кад је Карађорђа несрећа однела».

Шта је још у соби? — да те жеља мине —Три кревета жута бледе чамовине,А на њима озго све застирке беле,Што су нам'их сеје са села доиеле.

Знате, газдарица није рубље прала,Јер не види стара уденут’ игала,И то њојзи старој врло јако смета,Кад на кошуљама лришива дугмета.

Знам кад што хоће да закрпи бакаДа јој уденемо све редом мољака,И док који од нас уденут’ јој гледаОна ти међутим слатко приповеда.

Како ти је негда врло лепо шилаУ свом младом добу кад је цура била,И како је она још из воћа — знате,На саборној кули пазирала сате.

Мога лепог стола јоште жао ми је,На њему је било књига и хартије,Мастила и прашка, раскречених пераИ кога колеге пуна табакера.

Кад сам се са газдом погађати хтеоЈа у соби стола нисам ни видео,Зато сам му рек’о нека га си купи,Ако ће да са мном у погодбу ступи.

Но међутим ја сам већ пренео ствари,У месту су били на избор столари,И баш преко пута неком столар-ПериМога доброг газду несрећа намери.

Па је ту код Пере сто направит’ дао,Капарисао га и ако је знаоДа је већ одавно поштење окаљ’о,Јер се често пијан по улица ваљ’о.

Макар што је газда мога Перу кар’оСто се опет није ни шио ни пар’о,На несрећу вино појевтино било,Те се тако Пери непрестано пило.

Па тако и јесте већ и зима прошла,Док је столар-Пери крајња нужда дошла,Те га натерала — јер је мр’о од глади —Да макљице узме и штогод заради.

А нема ти горе већ кад човек дадеДа му какву кућну потребу ураде,П’ ако је при себи кадгод видет’ волиТо мора да чека, да псује и моли.

После шест месеци од вишњеве бојеДавно изгледани астал донео јеПијаница Пера — и кад беше смештен,Отиш’о је кући опет пијан трештен.

Гредица је посве прљава и стараПрегнула се — тешка старост је обара —За њом су тањири — а око њих мува,У њима се јело за вечеру чува.

Две столице просте, долапови нови,Били су још једни собни украсови,Долапови нису то зјапили празниУ њима је било књижурина разни’.

Леп намештај собни нимало не квариЈедан велик сахат, и ако је стари,Па кад хоће човек по соби да шета,Фуруна зелена ни мало не смета.