У славу Јовану Ђорђевићу

Кажу књиге да је било времеКад је земља друговала с небом, Кад су по њој богови ходили,Шетали се с кћерима земаљским,Љубили се уз свирку зефирску,С песницима и са јунацимаЗа боговским частили се столом:Кад попили вино и нектареСа Олимпа бацили пехаре.

Али људе, као слабе људе,Распињала сила и охолост,Па обесно из своје низинеНавалише горе ка Олимпу;Завојштише у своме безумљуНа божанску љубав и доброту.А било је и лепих божићаЗа кћерима царским што се бишеИ земаљског греха окусише.

Расрди се Јупитар громовник,Из ока му засеваше муње;А на уста загрмеше пуцњи;Затресе се Олимп и Јелада;Сви богови, мали и велики,Престрављени оставише земљу,Одлетеше у своје висине;За њима се небо запечати,Само људи осташе на земљи;Потомци им, слабачки и мали,Једва памте да су боговали.

Заплака се земља остављена,Милост просећ’ у срдита Зевса:Дај ми једног бога од заклетвеДа ми децу весели и храбри,Да им живот пртити помаже,Да казује небеске лепоте,Омили им љубав и истину;У срцима мученим, очајнимСвети огањ кад се гаси, смири,Божанственим дахом да распири.

Громовници нису као људи;Њихова је љубав безгранична,Али срдња краткога је века. —Небеса се благо отворише,Светлост сијну у доње низине;Замириса дахом од ружица;Поветарац пирну са висина(К’о плашт божји да је зашуштао)А за њим се, по зрацима стрмим,Окружена надземаљским блеском,Спусти доле богиња Талија.

Та Талија, и мила и лепа,Са чаробном палицом у руци,Честитима мила другарица,Неумитна охолом и пустом,Строг судија греху и злочину,Потпорница слабу и нејаку,Очајником дуга од надања,Огледало ругоби лукавства ...Та Талија, као брижна мати,Зађе прхлим светом путовати.

И народи сретоше божанску,Слушаху је и слављаху свуда;Дигоше јој светле жртвеникеИ храмове велике и мале.Из Мисира дође у Јеладу,Из Јеладе упути се Риму,А из Рима у све стране света.А једнога дана блаженогаТа божица, о мој српски роде,И теби је дошла у походе.

Српски народ богат врлинама,У њега је честитих јунака,Мученика и многотрпника,Гостопримства, па и побратимства,И песама слављених у свету;Ал’ не траж’те ви у њега благаЗгомиланог од сребра и злата —Кућаник је, али богат није...Богињу је лепо дочекао,Прихватио и подворио је,Ал’ не може подићи јој храмаЗа њезину узвишену службу:Сваки оглед у повоју дремаКад избраног поборника нема.

И божица пође по СрбимаТражит’ себи вредна апостола;Не тражи га међу виђенима,Не тражи га међу слављенима...Српски језик нађе апостолаУ незнану сеоцу Тршићу,А слобода српска поборникеУ Тополи и селу Такову.(Назарети места су избранаДа одгаје вође родовима).И Талија српска спустила сеУ малени и незнани дворацУченога, скромнога Јована.

Добри Јован од младости ранеУчио се књизи и мудрости;Отац Филип од малених пчела,Он од оца учио се труду,Непрекидно раду и подвигуШто у миру невиђено, скромно,Троши дневи и несане ноћи.У Матици Српској вредна пчела,Што јој дахну новога живота;У школи је Песталоци другиБез таштине и без охолости;Омладини питоми саветник,А дечици отац и господин:Знање му је зрно бисерово,А реч злато што га опточава:Не у граду, што је на врх гори,Он се доле на подножју бори.

На књизи је наш Јован придремо,Око њега тишина је мирна,Мајка му се у снов’ма привиђаОн је гледа па се осмејкује...Ал’ гле чуда! та то није она;Кроз њезине благе, миле цртеБлесак нове слике просијава,К’о богиња најлепших обликаУ јелинском миту што још живи...Јован гледа, гледа па се диви.

„Не плаши се, мој Јоване драги;У мом путу ка теби сам дошла;Међ’ Срб’ма сам гошћа, придошлица,И, ходећи од града до града,Живим трудним путничким животом,К’о пастирка која сваког данаСвоје стадо другој страни гони.Међ’ Србима хоћу себи станкаИ храмове што ће мени служит,Апостол си мојега посланства!Ја ти дајем и силе и жара,Нико теби одолети неће!...Што отвори затворена срца,Што поджиже утуљене огње,Што уклања с пута каменове...Устај, пођи!... Заставу понеси!Што ти дајем јесте горка чаша,Ал’, Јоване, победа је наша”.

Уста Јован, изабраник нови,Поклич даде, на све стране Српства:Српски роде, дижи позориште!Дај сведоџбу да си народ и ти,Што у боју мачевима бијеА у миру знањем и умењем!Из мајушне семке бор се диже,Чун је отац морским галијама,Сложне мишце град су непобедни,Крепка воља пут је успесима:Онај само зреле плоде береКој’ у самог себе има вере!

Поклич паде све на родна срца;Одзив стиже од послушне браће.Јован скупи прве уметникеЈош нејаке и непоучене,Али здраве и моћне и вољне,Да слушају савет и поуку;Сами собом, у самима себи,Да израде уметничке створеШто ће красит’ српску позорницу,Пронети јој славу по народу;Књижевници, новинари, ђациПотекоше ка глуми и драми,Све живахно, веселога лица —Тако поста српска позорница!

Кад сокол’ма порастоше крила,Оро-Јован доведе их Срб’маУ Београд, чело Шумадије,А витешки кнеже МихаилоМило јато примио очински;Једног дана усхићен, узвикну:„Хвала много на вашему труду.Театор ћу вама сазидати,Њиме ћете бити задовољни”.Кнез погибе, али мис’о оста,Она сазда ову позорницу:У њој стално Талија пребива,О још бољим временима снива.

Има доста ругоба у свету,Ал’ највећа: бити незахвалан.Тешко оном, тешко и народуКоји себе не велича преткомШто му светло утираше пута!Ми, захвални, честитом Јовану,Нашем оцу, нашем првом вођи,Из здружених срдаца шаљемоНашу љубав, наше поштовање,И молитву топлу небесномеДа још дуго бди над радовимаТалијина нараштаја млада —Род ужива свога рукосада.