Храбрење

Шта генија толико заносиКад на земљи смртне људе гледа?Храбро срце: коју злу пркоси,Ком не дод’ја борба нити беда; —Света вера: која људе диже,Из тамности и облачне ноћи,К сјајној звезди — к небесима ближе,Одкуд теку бесмртничке моћи.

Топло срце кадкад лије сузеА земља их канда радо пије;Душа не зна ни за које узе,Слободна се изнад земље вије.Мир и покој — на земљи га нема —Преко гроба тек се може наћи;Бесмртност се главна ооном спрема,Ко без страха пред смрт сме изаћи.

У долинам’ мрачан облак лежи,На висинам’ сунце увек сјаје;У вис дакле, у вис смело тежи!Тамо светлост божјих луча траје;Ловорике тамо се зелене,Венце плету удивљене виле,Ко ће славе и почасти њенеНек’ напрегне све душевне силе!

Сви јунаци прошастих временаВитешки се борише за славу,Њих не стрше борбе нит бремена —Смрт им скучи овенчану главу.По гробљу им разлеже се јека:Да онамо славна вечност гледи,Ко се тргне из покоја мекаПак у смрти саму смрт победи.

То генија дивотом заноси,Кад на земљи смртне људе гледа:Хравро срце, које злу пркоси,Ком’ не дод’ја борба нити беда.Света вера, која људе дижеИз тамности и облачне ноћиК сјајној звезди к небесима ближеТе им даје бесмртничке моћи.