Јутро (Шапчанин)

ЈУТРО

Гле, како се зора смеје,Ова зора рана,Као да је усред рајаРуком узабрана.

Гле, како се небо плави,Пружа руку дану —Црна нојца савила јеСвоју косу врану.

На далеко тамо горе,Где су оне јеле,Тамо су ме слатке мислиПре зоре однеле.

Па спустиле под прозореОне куће мале —Ту су мисли заплеле се,Па су задрхтале.

Ал’ драга их опазила,Пољубац им дала,Па их онда белом рукомНежно миловала.

А када су мисли пошле,Да се мени хвале,Опет на њих притиснулаСвоје усне мале.

Па казала — ал’ то морамХранити у себи —Ој, румена зоро! Ко теПожелео не би!