Сретна цура

IСунце клоне ниже, ниже,а зраци му љубе цвећеи девојче оно мало,што по башти цвећем шеће.

Већ и нојца црна стиже,а цура се јоште шеће,чудит’ јој се дрвље стало,чуди јој се шарно цвеће.

IIИ росица веће росиа и месец провирује,девојчица уздахнула,Мисли: цвеће само чује!

Уздисај јој ветрић носи,крај стада га драги чује,заплака му горко фрула,жуд из песме провирује.

IIIУ баштици цура мала,а око ње шарно цвеће,кида лиске једног цета,па шапуће: доће — неће!

И већ све је покидала,у грлу јој заста: неће!Задрхта јој бела рука,суза кану на то цвеће.

IVВече дивно, ветрић пири,са звездом се звезда љуби,у облаци у ти бледилагано се месец губи.

А баштица тако мири!Не што цвеће мирис губи,већ уз драгу драги седи —мало, мало, па је љуби.

VИ зора се из сна буди —отиш’о је давно драги,а цурици на уснамаосмејак се игра благи;

таласаво њене грудинадимљу се, боже благи!она снива: није сама,већ је и сад крај ње драги.

VIСунце сину па се крадедо сенице оне мале,а тичице гледе марне,гледе па су задрхтале.

Сјајно сунце на њу паде —њене усне задрхтале,прогледале очи чарнепробуђене цуре мале.

VIIВећ одавна зора руди,а на башти цура малапритворила крадом вратапа их тихо закључала.

Ох, ала јој дршћу груди!У њима је закључаласваку речцу свога златазаљубљена цура мала.

VIIIУ башту се цура скрила,у руци јој књига мала,дршћу груди, к’о да слуте,шта би књига касти знала.

Дршћућ’ књигу отворила,разабрат’ је само знала:сутра зором искаћу те,невестице моја мала!

IXПо небу се звезде гасе,и њима се хоће спати,ђувегија-месец спаваи сјајни му сани свати.

Цура мала подигла се,не хте јој се више спати —највећа јој свиће слава:одвешће је драгом свати!