Стражилову

Ој ка гори,Фрушкој гори,што је вишњи ваљда створи,да се у њој само појиил’ у славу вишњем богудогод допрет’ песмом могусмерне слуге светог храма,тихом песмом, молитвама;ил’ да тице људ’ма поје,да им чари горе своједижу,да им песме на гроб стижу,нек одјекне земља лака; —ка тој горидух ми скори.По дрвећу лишћа није,а бич хладног ветра бијесвеле гранепа разноси на све странекроз видело, кроз тамнинудрктавицу ону њину,из које се чисто дижутихе речи, да опишу,шта све крије земља овасада пустог Стражилова?

Ветар хујии у бесној у олујииз хладногагроба тога,што с’ у црној тмини купа,к’о да бела сенка ступа.Сенка светас’ оног света,што јој браћа од милостдонесоше свете костииз тушине на то место,ту нека им буде престо.

Сенка бледа,хладна сенка груда леда,па нечујним кроком стаје,а к’о да јеиз ње сунце сјати стало,е тако се засијалои дрвеће и та гора,што до скорагуста, црна тмина скри̂ва.И к’о да је сенка жива,као да су ту пред њоме:млади момци, младе моме,жене, деца, старци седи,а сенка их гледи, гледи,па им поче да беседи...Чудан глас јој, чудни збори!Тако слатко не говориништа, што с’ на земљи створи;тако слатко, тако мило,да све, што се искупило, —као да је једна душа,једна глава — тако слуша.Сваку речцу, груду злата,умом хвата,у груди је своје пише,а од њих се песма нижеод бисера бисернија,а од злата трепернија...

Санак мину,у души ми јава сину:то је песник Бранко био,што је песмом прославиои у звезде што је сков’оСтражилово.

** *

И та хвала није пуста,јер света су она уста,што разнела српском родуту дивоту;њу записаи нанизау сред срца предубоко.Али оно што ј’ за око,то за душу нек је ово„Стражилово”!