РАДОСЛАВ

РАДОСЛАВ

Зулум чини страшна силаГрчког цара Михаила;Коље, пали, плени, жари,Робови су млади, стари;Деца, жене и девојкеДругог сlуже, другог двореОд вечера па до зоре.

Стегоше у ланце вука,У ланци му труне рука,Али зато нема ваја,Ни суза, ни уздисаја;Немо носи тешко иго,Само декад шкрипне зуби,Кад убојна труба труби.

Нема звона на звоништу,Нема ватре на огњишту,Нема мача на дуваруНит' коњица у ахару,Све поплави, све оплени,Све освоји страшна силаГрчког цара Михаила.

„Устај, Србе! устај, лаве!Нек падају русе гдаве,Нек из недра крвца лопиВасиону нек потопи;Ал срамота голема је,Да Срб другог двори, служи,Да му туђин име ружи!

Не знате ли оне дане,Оне славе и мегдане?Не знате ли она деда,Кад је чиста крвца, врела,На разбоју, на бојиштуРеком текда за слободу,Да сачува понос роду?

Труба јечи у трубача....Лаћајте се бритка мача!Устаните, будите се,Васиона нек се тресе!Нек се крши, нек се ломи,Нека падне страшна силаГрчког цара Михаила!“Тако грме речи лава,Краљевића Радослава;А на речи, а на гласеСва Србија уздрма се;Уста старо, уста младо,Да се коље, да се свети....Ил' живети, ил' умрети!

На ноге је Србин стао,А Цариград задрхтао;Ал' беседи ХалхондилоГрчког цара десно крило:„Оддетићу, победићу,И пролићу море крви,Да удавим српске црви!“

„Иди, сине, Халхондило!Иди, десно моје крило!Победиш ли Радослава,Падне ли му горда гдава —Салићу ти сјајне двореОд бисера, злата, сребра,До самога неба ведра!“

И диже се страшна силаГрчког цара Михаила,Коље, пали, жари, плени,Секу мачи наоштрени;Но јунаци српски ћуте,Само каткад шкрипну зуби,Кад убојна труба труби.

И нашле се војске двије....Застава се дична вије,Мачи звече, коњи вриште,Одапете стреле пиште;Ал' повиче Халхондило:„Ђеж', Србине, бежи, зече,Да те сабља не посече!“

„Стани, Грче Халхондиле!Стан', крвниче и копиле!Не ружи ме, не хули ме,Не дирај ми српско име,Већ на сусрет изађи ми!Место празних, голих речиНека бојна сабља звечи!“

„Ватру сипај из очију,А громове са прстију,Смрт нек ти је у помоћи,Ад' мача ми! ове ноћиЦрви ће ти тело гристи!“.....Да страшнога отпоздраваНа изазив Радослава!

Удрише се мејданџије.....Наопако бубањ бије;Панцир звечи, оклоп сија,Сева сабља крвопија;Ал' у маху, једном часу,Као море ил холуја,Звиждну копље и захуја.

Халхондило мртав паде,Грчка војска бегат' стаде;Ал' да лака крила има,Не утече соколима!Као снопље леже Грци,Још ни весник не утече —Српска ђорда све посече.

И већ место бојне викеСтоје венци лаворике;Место крви вино тече,Место ланца купе звече,Место сева од мачеваИ звекета од ханџараГусле гуде у гуслара.

И дођоше девојчицеК'о пролетње љубичице,Те разнеше, ао јада!Песме чак до Цариграда,Те тако се на далекоЧула дика, чула славаКраљевића Радослава.

А у граду ЦариградуНе зна, што ће, цар у јаду;У дворима тужно седи,Тужно седи па беседи:„Десно крило, Хадхондило!Ил' негдашња где је силаТвога цара Михаила!“