СПОМЕНАК

СПОМЕНАК

Волио сам неизмерно,Збијао сам шале,Кад су жице на срдашцуСлатко задрхтале.

Као челе медоноснеПо шареном цвету,Летиле су песме мојеПо српскоме свету.

Носио сам за шеширомМирисаво цвеће,Ја сам био први тамоДа се коло креће.

И пио сам међ дружнномОдабраном вина,И клецао нод теретомСреће и милина!

Сад у срцу нема вишеНегдашњега жара,Давно ме је оставилаДобра воља стара.

Малаксала брза крилаУстрељеној души,А од дугог боловањаЖивот ми се суши.

Неколико тренутака,Неколико часка,Те у срцу не ће битиНи једнога гласка.

Нестане ли, мили друзи,Вашег брата Мите:Преклњем вас, да ии крајњуЖељу испуните.

Над пепелом гоњеногаМладог мученика,Дигните ми, браћо моја,Тврда споменика!

"Но немојте од каменаДа се реже, гради...Нек буде по жељи мојој,Од — вински буради!